Bon appétit

Azerbejdžanska kuhinja je kroz vekove bila pod uticajem različitih kultura, ali je u isto vreme ostala prepoznatljiva i jedinstvena. To se može videti po mnogim namirnicima, autohtonim u Azerbejdžanu, koje se mogu naći u kuhinjama drugih naroda. Za Azerbejdžance, hrana predstavlja važan deo kulture i duboko je ukorenjena u istoriju, tradiciju i vrednost nacije.

Od 11 klimatskih područja poznatih u svetu, u Azerbejdžanu se nalazi čak devet. To doprinosi izrazitoj plodnosti zemljišta, što dovodi do raznovrsnosti kuhinje. Azerbejdžan je poznat po bogatstvu sezonskog povrća i zeleniša koji se koriste u mnogim jelima. Sveže bilje i začini poput nane, korijandera, bosiljka, mirođije, peršuna, praziluka, vlašca, timijana, zmijske trave, majorana, zelene potočarke i crnog luka, veoma su popularni i često prate glavna jela.

Meso je u Azerbejdžanu glavni sastojak većine obroka. Slično kao i kod nas, skoro da je nezamislivo da neko nacionalno jelo bude bez mesa. Najviše se jedu govedina i ovčetina; ona iz planinskih krajeva je mnogo više na ceni jer sadrži mali procenat masnoće. Razume se, svinjsko meso je vrlo malo u upotrebi, s obzirom na to da je većinsko stanovnišvo muslimansko. Takođe, Azeri vrlo često spremaju jela od piletine i ostale pernate živine.

Kaspijsko jezero je dom mnogim jestivim vrstama ribe, od kojih su u azerbejdžanskoj kuhinji najzastupljenije kečiga, kaspijska bela riba, sardine, kaspijski losos i plavi cipal. Kaspijski crni kavijar jedan je od najpoznatijih specijaliteta, izuzetno tražen i cenjen i u drugim delovima sveta.

Klasični azerbejdžanski obrok počinje lakim predjelom – tanjir aromatičnog zeleniša (goj) poslužen sa komadićima hleba (čorek), čobanska salata (salata od svežeg krastavca i paradajza), a ponekad i beli sir ili kiselo mleko. Zanimljivo je da se salate, za razliku od naše kuhinje, uglavnom služe kao predjelo, tako da, ako ne neglasite konobaru da vam salatu donese sa glavnim jelom, može da se dogodi da vam glavna porudžbina ne bude poslužena sve dok ne pojedete salatu, tj. predjelo.

Azerbejdžanska kuhinja je mahom usmerena na različite supe i čorbe. Postoji preko 30 vrsta čorbi i supa, a posebno su zanimljive one od jogurta koje se služe hladne. S druge strane, jedno od najrasprostranjenijih jela u Azerbejdžanu je plov čiji je glavni sastojak pirinač. Plov je u suštini sličan našem pilavu, s tim što se naš pilav pravi sa piletinom (otuda mu i ime), dok ga Azeri kombinuju sa raznovrsnim namirnicama. U svetu je najpoznatiji uzbekistanski plov, a ovaj azerbejdžanski je specifičan po tome što su zrna pirinča obložena šafranom. Postoji preko 40 različitih recepata i svi imaju različite nazive, u zavisnosti od glavnog sastojka, a priprema se u posebnom posuđu koje Azeri zovu kazan; kod nas takvo posuđe zovu kotlić ili talandara. Azerbejdžanski plov sadrži tri glavne komponente: pirinač (mora biti topao, ne vreo), prženo meso sa suvim voćem (gara) i jaja. Ponekad se poslužuje i riba sa aromatičnim biljkama.

Pored plova, najznačajniji specijaliteti koji spadaju u glavne obroke su i dušbara, gutab i dolma. Dušbara su male knedle punjene mlevenom jagnjetinom i zelenišem, poslužene u čorbi. Gutab je vrsta palačinki koje se filuju mlevenom jagnjetinom, sirom i spanaćem. Ono što mi nazivamo sarma, Azeri zovu dolma. Tradicionalni recept za dolme sadrži mlevenu jagnjetinu pomešanu sa pirinčem i začinjenu nanom, komoračem i cimetom, i sve to umotano u list vinove loze, slatkog ili kiselog kupusa. Naravno, postoje brojne varijante ovakvog punjenja (u paradajz, papriku, tikvice, jabuku) i svaka ima specifično ime.

Kao i u većini orijentalnih kuhinja, i u azerbejdžanskoj su najukusnije poslastice koje sadrže mnogo šećera, šećernog sirupa i oraha. Naravno, baklave zauzimaju centralno mesto. Pored njih, tu je alva, široko rasprostranjeni slatkiš celog Bliskog istoka i orijenta, koji se pravi od brašna, meda i masti, ali postoje brojne varijacije u zavisnosti od toga koji se sastojak dodaje – susam, badem, orasi, pistaći i dr. Ako jedete u restoranu, obično će vam za desert poslužiti baklavu ili porciju svežeg sezonskog voća, najčešće šljive, kajsije, grožđe ili višnje.

Crni čaj se smatra nacionalnim pićem i pije se posle jela. Takođe, ukoliko vas domaćin odmah s vrata ponudi crnim čajem, znajte da je to u znak dobrodošlice. Neretko, Azeri crni čaj poslužuju uz slatko od šljiva, kajsija, jagoda i raznog drugog voća. Nije loše spomenuti ni šerbet kao nacionalno piće. Azerbejdžanski šerbet je hladno i slatko piće koje se pravi od voćnog soka umešanog ili prokuvanog sa šećerom, često aromatizovan ružinom vodicom. Prirodni voćni sok od limuna, nara, jagode, kajsije, višnje ili nane najčešći su dodaci šerbetu.

Možda je zanimljivo da dodamo još i ovo – ako želite da budete u duhu tradicije i kulture Azerbejdžana, onda bi hranu trebalo da jedete prstima! Naime, postoje specifična hlebna peciva koja se koriste umesto kašike ili se na njima drže komadi hrane. Jedenje prstima ima svoje prioritete:

• nervni završeci na vrhovima prstiju omogućiće vam da bolje osetite toplotu i konzistenciju hrane
• kada hranu dotičete prstima, njena temperatura se polako snižava, i u isto vreme, temperatura tela se prilagođava temperaturi hrane; tako vaše čulo ukusa i enzimi u usnoj šupljini bolje funkcionišu, hranu ne gutate naglo, već lagano uživate u svakom zalogaju. To je i glavni razlog zbog čega islam zabranjuje konzumiranje vrele hrane i pića.
• joni metalnih kašika i viljušaka uništavaju fluor i jod, što slabi i kvari vaše zube
• ako jedete prstima, higijena mora biti na visokom nivou; to bitno utiče na psihu ličnosti, svest o održavanju higijene i naviku pranja ruku. Nekada je postojao običaj da se posle pranja prsti potope u ružinu vodicu.

Bombone i zvezde

Kraj 2011. godine i njen poslednji mesec doneli su nam dešavanja i uzbuđenja mnogo lepša nego ona o kojima smo pisali u prethodnom članku ove rubrike. Evrovizija za najmlađe dobila je svog devetog pobednika, a izdanje Evrovizije 2012. za one malo „zrelije” i prve dve pesme koje ćemo slušati u maju, u Bakuu.

Pre nešto više od mesec dana, 3. decembra 2011, održana je deveta po redu Dečja Pesma Evrovizije. Glavni grad Jermenije, Jerevan, bio je domaćin ovog simpatičnog događaja koji vapi za korenitim i suštinskim promenama. Na svu sreću, izvršni supervizor Dečjeg Evrosonga, mladi gospodin Sitse Baker, najavio je da će se neke od promena dogoditi već u narednoj sezoni. Svega 13 zemalja predstavilo je svoje pesme. Glasanje je bilo u izvesnoj meri predvidivo, ali ipak uzbudljivo i neizvesno u završnici. Po drugi put pobedila je Gruzija, ovog puta sa simpatičnom skupinom devojčica i disko pesmom Candy music. Osvrt na ono što smo imali prilike da vidimo u Jerevanu, već je dat u okviru rubrike „Kako ja kažem”, u tekstu pod naslovom „Kilometrima od vrha”, tako da se ovog puta nećemo vraćati na to. Gledamo unapred, u povratak Srbije i u ono što će nam novi domaćini, Holanđani, prirediti krajem godine.

Kažu ljudi da ako se nešto ponovi drugi put zaredom, to već može da se nazove tradicionalnim. S tim u vezi, Švajcarci su tako „tradicionalno” prva nacija koja je Evropi podarila novu pesmu za novu evrovizijsku sezonu. Posle skoro tromesečnog, i možemo slobodno reći glomaznog nacionalnog izbora, u kojem su učestvovala čak četiri javna emitera, Krojclingen je 10. decembra bio ”mesto odluke”. Na nacionalnom finalu „Die grosse Entscheidungsshow” pobedu je odneo predstavnik italijanskog dela Švajcarske, grupa „Sinplus”, po mnogima sasvim sazluženo. I većina se nada da će njihova pesma Unbreakable biti zaista „nesalomiva”, bar u polufinalu Evrosonga. Jedina mana koju bismo pripisali organizatorima je neobjašnjivo pravilo po kojem su izvođenje dvominutne verzije pesama! Zašto? Što jedan naš čitalac napisa – od dva sata muzičkog programa, imali smo 28 minuta muzike!(?)

I tako, da se Švajcarci nisu vratili svom nacionalnom izboru i to u tako ranom periodu sezone, Albanija bi ostala prva država čiju bismo pesmu znali. Doduše, njihove pesme se toliko aranžmanski i produkcijski promene do Evrosonga, da se ponekad često zapitamo je li to ona pesma koja je pobedila na nacionalnom finalu! Albanski muzički festival „Festivali i Këngës” održao se po 50. put u Tirani, i to je nešto čime malo koja zemlja može da se podiči. Svake godine oko gregorijanskog Božića, Albanci biraju pobedničku pesmu festivala, a od 2003. i evrovizijskog predstavnika. Ove godine je pobedila Rona Nišliu, devojka rođena u Kosovskoj Mitrovici koja je odjednom u stranim medijima postala samo Mitrovica. Naravno, cela priča oko pobede ove devojke počela je da dobija politički karakter, što je sasvim i neizbežno i razumljivo jer mnogi moraju svoju frustraciju nečim da leče. Nadajmo se da će se takvi do Bakua, ako ništa drugo, bar oporaviti, a Roni neka je srećno odakle god da je.

Bosna i Hercegovina izabrala je Maju Sar, na opšte iznenađenje većine medija i magazina koji su mesecima unazad, kao „mrtvo slovo na papiru”, pisali o Hariju Varešanoviću. Nije da se hvalimo, ali mi smo odavno znali da su to samo želje i nagađanja, jer je i sam Dejan Kukrić, šef BiH delegacije na Evrosongu, u izjavi za naš portal dao vrlo fer i jasan odgovor.

Španci su se dozvali pameti, shvativši da je bilo dosta eksperimentisanja, te su na vreme i promišljeno odabrali jednu od svojih zvezda – Pastoru Soler. Dugo već od Španije nismo čuli neku jaku, moćnu baladu. Možda im upravo muzički stil popularne Pastore donese iole bolji rezultat i plasman vredan pomena.

Još jedna vest bila je udarna tokom decembra, a to je povratak Crne Gore na Pesmu Evrovizije i imenovanje Ramba Amadeusa za predstavnika. Neko je tada, na mom Fejsbuk profilu, napisao – Vest, a nije Njuz.net! I mislim da je time mnogo rečeno, te ja neću dalje kvariti.

Sport kao najstarija tradicija

Rvanje je jedan od tradicionalnih sportova koji je u Azerbejdžanu očuvan od davnina. U jednom od pisanih spomenika Azerbejdžana, epu „Knjiga dede Gorguda”, rvanje je često spominjano zajedno sa drugim sportovima. U mnogim epovima i pričama, junaci bi često odmeravali svoju snagu sa lavovima, bikovima, kamilama, ali bi se takmičili i jedni protiv drugih, licem u lice. Nadmetanja u rvanju, ovom drevnom sportu Azerbejdžana, odvijala su se u velikim arenama.

Junaci borbi nisu bili samo muškarci. I žene su se mogle boriti, takođe. Svi oni bili su obučeni veštinama mačevanja i streljaštva. Glavni likovi epa „Knjiga dede Gorguda”, Bamsi Bejrek i Banučiček, zaljubili su se jedno u drugo posle jednog takvog okršaja. Dečaci nisu mogli da dobiju imena ukoliko svoju snagu i hrabrost nisu dokazali u borbama, licem u lice, jedni protiv drugih. Sportovi koji su spominjani u drevnom epu mnogo kasnije se mogu naći i u drugim radovima, pa tako pesnik Kagani Širvani iz 11. veka piše o polu, konjičkim sportovima i šahu.

Drevna plemena su najveći deo svog života provodila na konjima. Na konjima se lovilo, jelo, trgovalo, spavalo, ratovalo… Čitav jedan deo istorije ovog naroda stvaran je na konjima. Otud se u mnogim spisima spominju igre i zabava na ovim plemenitim životinjama. Konjičke trke, rvanje na konjima, mačevanje na konjima, polo bili su veoma rasprostranjeni među turskim narodima i plemenima. Razni izvori ukazaju da su konjički sportovi, tako omiljeni u Kini, upravo usvojeni od naroda „Srednjeg istoka”, Turaka i Mongola. Prva takmičenja u polou zabeležena su još sredinom prvog milenijuma pre Hrista, i to u Azerbejdžanu, Iranu, Turskoj, Iraku i srednjoj Aziji uopšte, a prvo međunarodno takmičenje, gde su se nadmetali džokeji iz različitih istočnih zemalja, održano je u 12. veku naše ere, u kulturnom centru Orijenta, Bagdadu. Dokazi da je polo u Azerbejdžanu počeo da se igra još u 6. veku naše ere nalaze se na mnogim antičkim izvorima – slike na ukrasima i posuđu, dok su pravila igre otkrivena i na mnogim spisima iz tog vremena.

U Srednjem veku, Azerbejdžan je bio jedna od vodećih država u pogledu kulturnog razvoja i naučnog potencijala. Uz discipline poput istorije, filozofije, matematike, astronomije, muzike, književnosti, likovne umetnosti, široko je bila rasprostranjena intelektualna igra šah. Šah je postao omiljena razonoda u raskošnim palatama azerbejdžanskih šahova. Posebno je zanimljivo to da su žene predstavljale značajan broj šahista.

Na osnovu svih pisanih izvora, materijalnih dokumenata i arheoloških dokaza, može se zaključiti da je sport najstarija tradicija Azerbejdžana. Rvanje, streljaštvo, mačevanje, bacanje koplja, konjički sportovi i polo, dizanje tegova, šah, do dana današnjeg rasprostranjeni su širom Azerbejdžana.

Početkom 20. veka, rvači Sali Sulejman i Rašid Jusifov postali su poznati širom sveta. Oni su pobeđivali na brojnim takmičenjima koja su se održavala u najvećim gradovima sveta – Vašingtonu, Parizu, Čikagu, Londonu, Rimu… Sali Sulejman se smatrao jednim od najopasnijih rvača sveta. Nikada niko nije mogao da porazi ovog rvača, ni u domovini, ni u inostranstvu. Priče o njegovoj snazi i danas se raspredaju.

U isto vreme, paralelno sa razvojem industrije i „naftnog buma”, u Baku pristižu brojni stručnjaci, radnici, privrednici iz različitih krajeva sveta. Svoje slobodno vreme ispunjavali su bavljenjem sportskih disciplina karakterističnih za podneblje odakle su došli. Tako su u Bakuu početkom 20. veka postali popularni i atletika, dizanje tegova, plivanje, gimnastika i naravno fudbal koji je postao posebno popularan. Veoma brzo oformljeno je nekoliko fudbalskih klubova, da bi vremenom njihov broj prilično narastao. Međutim, kako nije postojala neka nadležna organizacija, fudbalske utakmice odigravane su dogovorom kapitena. Prva međunarodna utakmica odigrana je 1912. između Gruzije i Azerbejdžana, najpre u Tbilisiju, a potom u Bakuu 1913, posle čega je usledilo formiranje Fudbalskog saveza Azerbejdžana 1914. godine. Savez je bio u obavezi da organizuje prvenstvo i ostala takmičenja. Od tog vremena, počele su da se osnivaju organizacije i savezi i u drugim sportovima.

Kada je Azerbejdžan potpao pod vlast Sovjeta, formiran je Savet za fizičku kulturu 1920. godine. Savet je uveo obavezno fizičko obrazovanje u škole, kulturne centre, dečje domove, radničke klubove… Tako su počela da se formiraju i prva sportska društva. Uprkos političkoj represiji i zatvorenosti celog Sovjetskog saveza, komunisti su intenzivno razvijali sport na svim nivoima, što se ogledalo na brojnim velikim takmičenjima poput Olimpijskih igara, na kojima su Sovjeti imali zapažene rezultate i uvek bili skoro u vrhu. Sportisti iz Azerbejdžana su se posebno isticali u svojim drevnim veštinama – rvanju slobodnim stilom, dizanju tegova i u atletskim disciplinama.

Danas su u Azerbejdžanu najpopularniji sportovi, pored rvanja, fudbal i šah, razne borilačke veštine i futsal. Ženska odbojka i ritmička gimnastika su u usponu, a posebno je zanimljivo da mnogi Azerbejdžanci sve češće igraju ragbi. Drevna igra tavla, ili kako je danas zovu bekgemon, naročito je popularna u „Zemlji vatre”. Mnogi matematičari i stručnjaci ove igre u Azerbejdžanu razvili su njene posebne varijante.

Azerbejdžan je od sticanja nezavisnosti 1991. počeo da učestvuje na letnjim Olimpijskim igrama 1996. i od tada ima 21 osvojenu medalju (pet zlatnih, tri srebrne i 13 bronzanih), a na zimskim Olimpijskim igrama učestvuje od 1998. godine.

Valjalo bi za kraj spomenuti i najpoznatije azerbejdžanske sportiste današnjice. Pre svih, to su šahisti Tejmur Radžabov, Šahrijar Mamadjarov, Vladimir Makogonov, Vugar Gašimov i šahistkinja Zejnab Mamedjarova. Najzvučnije ime je svakako Gari Kasparov, svetski šahovski prvak od 1983. do 2005. godine neprekidno! Dalje, tu su rvači Namig Abdulajev, Rovšan Bajramov, Farid Mansurov, atletičari Ramil Gulijev i Hajle Ibrahimov, odbojkašice Valerija Korotenko i Natalija Mamadova, džudisti Elnur Mamadli i Movlud Miralijev i dr.

Istorija je učiteljica života

Svi znamo latinsku sentencu iz naslova ove rubrike. To mu dođe kao deo opšte kulture. A koliko smo danas svesni besmisla te istorijske mudrosti, najbolje se može videti na primeru aktuelnih okolnosti i prilika.

Naravno, ovde nećemo raspravljati o politici, mada bi se ona savršeno uklopila u gornji naslov. Međutim, neke pojave i komentari koji doprinose stvaranju loše atmosfere i karaktera, kada je izbor našeg predstavnika u pitanju, ponavljaju se iz godine u godinu. Kao da isti ljudi jednu istu konstataciju sede i pišu svake godine, nesveni činjenice da su stvari mnogo jednostavnije nego što se to nekome priviđa.

Zato ćemo se najpre osvrnuti da događaj koji je proteklog meseca za nas bio najupečatljivi. Radio-televizija Srbije je na opšte iznenađenje i mnogo ranije nego što to inače čini, objavila ime našeg predstavnika u Bakuu. Željko Joksimović će četvrti put od 2004. godine biti deo evrovizijske priče. Ta vest je sama po sebi senzacionalna, ne samo na našim prostorima, već i u Evropi. O tim pojedinostima već smo ranije pisali te se nećemo ponavljati. Ipak, ono što se, izgleda, mora besomučno i uzastopno objašnjavati je način na koji je ove godine RTS izabrao evrovizijskog predstavnika.

Evrovizijski laici koji uglavnom obasipaju paljbu na pomen Evrosonga, na taj način mnogo više govore o sebi. Sa druge strane, ukusi su različiti, svako ima svoje viđenje, ali se mora znati i konačno nešto naučiti da se ne bi iz godine u godinu vrtela ista pesma – nacionalne televizije imaju apsolutno pravo da biraju predstavnike u skladu sa svojim željama, potrebama i mogućnostima! S tim u vezi, osude RTS-a zbog ovakvog, kompletno internog načina izbora, jednostavno ne stoje jer ne postoji nikakvo ustrojeno pravilo kako se to mora činiti, i takođe ne moraju svi za sve da se pitaju i da svi o svemu odlučuju! Dovoljno nam je što imamo osam miliona fudbalskih stručnjaka.

Srbija nije ni prva ni poslednja zemlja u Evropi koja je ovako izabrala svog predstavnika. Mnogo pre nas radili su to veoma uspešno Turska, Bosna i Hercegovina, Francuska, Belgija, Belorusija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Holandija, Nemačka, Mađarska, Slovačka itd.

Naše južne komšije, Makedonci, odlučili su da se probude iz trogodišnjeg dubokog zimskog sna! Na isti način kao i mi, Makedonska radio-televizija izabrala je jednu od svojih najvećih zvezda – Kaliopi Bukle. Čini se da je posle trogodišnje agonije Makedonija otvorila oči, trgnula se, umila hladnom vodom i rešila da krene sigurnijim, dobro utabanim stazama ka evrovizijskoj sceni. I poželimo im sreću!

Novembar mesec bio je bogat iznenađujućim vestima o izboru predstavnika drugih zemalja, pa smo tako iznenada saznali da će Francusku predstavljati pevačica indonežanskog porekla Angun, a istog dana kad i za Željka, nekoliko sati ranije, objavljeno je da će Belgiju predstavljati mlada Laura van den Brul alias Iris koja je ostala u priličnoj senci vesti koja je stigla iz RTS-a. Nadajmo se bar da ova 16-godišnjakinja neće biti u istoj situaciji i u Bakuu jer, sudeći po njenom muzičkom repertoaru, ona to svakako ne zaslužuje.

Podsetimo i to da je Dino Merlin, jedna od najvećih balkanskih zvezda, posle 20 godina održao tri spektakularna koncerta u Beogradskoj areni. Za sva tri koncerta, 25, 26. i 27. novembra, ulaznice su prodate u rekordnom vremenu, što u stvari govori koliko naša publika voli Dina Merlina i njegove pesme, bez obzira što je opet i svugde bilo onih koji od istorije ništa naučili nisu.

Kilometrima od vrha

„Reach for the top” ili „Dosegni do vrha” bio je slogan upravo završene Dečje Pesme Evrovizije u Jerevanu. Ko je koliko i u kojoj meri dosegao vrh planine Ararat, stvar je subjektivnog doživljaja i procene, pa u krajnjem smislu i ukusa. Ja nisam baš siguran da je ovogodišnji slogan opravdao ono što smo videli.

Bilo bi vrlo neozbiljno, nepošteno i nezrelo ako bismo rekli da je subotnji šou bio loš. To svakako ne. Sve je bilo lepo, šareno, veselo, zabavno, sve se lepo „slikalo” na TV-u – što bi neki rekli „bilo je televizično”. Za nas malobrojne u Srbiji koji su imali priliku da prate takmičenje samo preko interneta, veče je bilo vrlo upotpunjeno i prijalo je kao podsećanje i premošćavanje užitaka do našeg omiljenog „majskog Evrosonga”. Ali…

Kako pre mene reče ovde jedan naš verni čitalac, u globalu je ovo deveto izdanje Dečjeg Evrosonga bilo korak unazad u odnosu na neka prethodna, ali i dva koraka ispred kada su u pitanju pesme i muzika.

Voditelji Goar Gasparjan i Avet Barsegjan bili su simpatični i fizički skladni, ali i nedovoljno uvežbani i nesigurni u pojedinim momentima. Gledanje „ispod oka” u nekoliko navrata, u smislu „šta ide sad, je l’ sam dobro ovo uradio” bilo je više nego upadljivo, zamuckivanje u najavama i nimalo diskretno čitanje sa „košuljice programa” odavali su utisak nedovoljne sigurnosti i neuvežbanosti. Na kraju, falilo je i mnogo više opuštenosti jer nije bila u pitanju centralna informativna emisija Komunističke partije Sovjetskog Saveza.

Sve pohvale mogu da idu na račun grafičkog prikaza najave izvođača, tokom retrospektive svih pesama i tabele za poene. Razglednice međutim, nisu bile previše inventivne. Lepe i zabavne jesu bile, ali jednolične i ukalupljenje – kroz svaku je prikazano odrastanje pojedinca u Jermeniji, od detinjstva do zrelosti. Tako smo imali priliku da gledamo umetnike, sportiste, poslastičare, pevače, kovače i dr. kako od malena pokazuju afinitet za neku oblast u kojoj, kao odrasli, postaju vrlo uspešni. Takođe, agresivni džingl pre i posle svake razglednice remetio je tečnost i harmoničnost u prenosu. Ako se iko seća onih iz Kijeva 2009. i prošle godine iz Minska, shvatio bi koliko je tada bilo više kreativnosti i truda.

Scenografija – lepa, ali mnogo skromnija nego prethodnih godina. Rasveta takođe. Na momente je scena izgledala tamno. Iskreno, nisam shvatio ni kakve veze imaju one konstrukcije koje su ličile na latice oko svetlećih ekvilajzera u obliku planine Ararat?! Imate li vi neku ideju?

I da ne budem previše negativno shvaćen, veliki plus u celokupnom događaju bila je dupke puna dvorana Karen Demirhjan! Svaka čast! Režiser prenosa je u nekoliko navrata prikazivao taj veličanstveni prizor kome bi drugi raniji domaćini mogli da pozavide. Jermeni su opravdali glas koji ih bije – da vole Dečju Evroviziju.

Ipak, svi ovi navedeni detalji rezultat su finansijske i ekonomske krize koja se uvlači u sve pore života, pa tako i u kulturu. Ako pri tom uzmemo u obizir izjavu supervizora Dečje Evrovizije, Sitsea Bakera, da će se ubuduće ići ka intimnijem događaju sa više učesnika, sasvim je izvesno da velikih i bogatih spektakala, poput onih iz Minska, Limasola, Roterdama ili Haselta, neće ni biti.

Što se tiče glasanja, ništa novo i iznenađujuće nismo videli, osim možda uzbudljive završnice. Međutim, sve priče o blokovskom glasanju na Dečjem Evrosongu, u ovakvoj konstalaciji snaga, jednostavno padaju u vodu! Zašto? Pa zato što su osam od 13 država učesnica članice bivšeg SSSR-a! Švedska, Belgija i Holandija sa druge strane Evrope, i usamljene Bugarska i Makedonija BJR sa treće, nemaju dovoljno „podrške” iz svog bloka jer većina zemalja jednostavno ne učestvuje na ovom takmičenju. Čak i u ovakvom odnosu snaga, jedna Holandija je uspela da se sa Gruzijom utrkuje za pobedu, da bi na kraju završila na sjajnom 2. mestu. Tačka! Voleo bih da EBU objavi odvojene glasove žirija i publike. To bi bilo interesantno analizirati.

Ne smemo zaboraviti ni humanitarni aspekt ovog muzičkog nadmetanja koje je i ove godine imalo smisla – svaki poslat sms bio je zalogaj više za nečiji gladan stomak.

I gde je u svemu ovome muzika? Ja bih rekao da je muzika bila iznad svega i svih sinoć! Pregršt dobrih pesama i nastupa, kvalitetnih pevača… Možda za neke moje mišljenje nije merodavno, ali ja ne pamtim da je u skorijoj istoriji ovog takmičenja bilo kvalitetnije muzike! Poslednje takmičenje za čije sećanje me vežu dobre pesme bilo je ono iz Limasola 2008. i iz Haselta 2005.

Ako se svako naredno takmičenje pokaže muzički jednako kvalitetno kao ovo iz Jerevana, bez obzira na scenografiju, grafiku, voditelje, novac i sl. smatraću da Dečji Evrosong opravdava svoju misiju i postojanje.

Za kraj, usudiću se da se ukratko osvrnem na sinoćnje nastupe i pesme:

1. Rusija

Misim da nije postojala bolja pesma, a ni bolji izvođač za otvaranje takmičenja. Katja, ne samo da je prelepo izgledala na sceni, već je svoju pesmu i savršeno otpevala. Natup je bio odličan, skladan i sveden. Pun pogodak! Rusija je bila jedan od mojih favorita.

2. Letonija

Amanda i njena pesma, kao i celokupna atmosfera, podsetili su me na prošlogodišnji nastup naše Sonje Škorić. Dakle, odlično. Pesma možda nije toliko upečatljiva, plus, Amandin glas je malo zaškripao u drugom delu pesme… Svakako, nije zaslužila da završi na poslednjem mestu.

3. Moldavija

Ovo je bilo vrlo dobro i prilično samouvereno. Čitajući komentare na Tviteru, mnogi su bili oduševljeni glasom i harizmom mlade Lerike. Dobra pesma koja se lako pamti i brzo ulazi u uši.

4. Jermenija

Pesma domaćina mi se nikako nije dopadala od momenta kad je bila izabrana. Ipak, ono što mi je sinoć održalo pažnju je prilično dobar, osmišljen i uigran scenski nastup.

5. Bugarska

Mali Ivan zaista ima odličan glas, a njegov nastup je bio odlučan. Pesma koju je pevao je moderna, mada sam bolje obratio pažnju na nju tek u retrospektivi.

6. Litvanija

Ova pesma, kao i nastup, su mi sveukupno gledano vrlo neupečatljivi i možda najslabiji tokom večeri. Nepošten bih bio ako bih rekao i da je loše otpevana. Paulina je na sceni bila sjajna.

7. Ukrajina

Činilo mi se u nekoliko navrata da je Kristal prilično falširala u prvom delu pesme. Ni sad nisam siguran da li jeste ili nije. Njen nastup je svakako bio veoma dobar, a pesma moćna i moderna. Mnogi su na Tviteru reagovali pozitivno.

8. Makedonija BJR

Uz Litvaniju, za mene je ovo bio najslabiji nastup i najlošija pesma večeri. Dorijan je dobro pevao, ali kao i Amandi, i njemu je u drugom delu pesme u jednom momentu glas utanjio.

9. Holandija

Sudeći po brojnim anketama i reakcijama fanova, Rejčel je bila jedan od favorita večeri. Mnogi su očekivali pobedu. Moram da priznam da sam i ja, ne toliko zbog pesme, koliko zbog odličnog nastupa i njene pojave. Njena pesma je zarazna, i još dugo mi je odzvanjalo u glavi Ik been een teenager… Šteta što nije pobedila.

10. Belorusija

Belorusija je imala možda i najozbiljniju pesmu večeri. Ja sam bio oduševljen Lidijinim izvođenjem. U jednom momentu sam pomislio da neće biti iznenađenje ukoliko pobedi.

11. Švedska

Ovo je bio još jedan od mojih favorita. Erikova pesma je „swedish classic” – upečatljiv ritam i melodija, jaka produkcija, savršen nastup i moćan glas. Na Tviteru se komentarisalo kako ovaj dečak ima zreo glas. Pomislio sam – pa i normalno! Dečko ima 15 godina. Mislim da je zaslužio bolji plasman u konačnici.

12. Gruzija

Hm… Potajno sam se nadao da ove devojčice ipak neće pobediti jer je sve oko njih i sve u vezi njih delovalo previše „naštimovano” za pobedu. Aranžman pobedničke pesme Candy music je drugačiji od originalne verzije, a meni se upravo taj više dopadao. Trud i želja su se na kraju isplatili, a to je za pohvalu.

13. Belgija

Femke je bila moj favorit broj 1! Žarko sam želeo pobedu Belgije, baš kao i pre dve godine u Kijevu. Smatram da je jedino ova devojčica opravdala u svakom smislu naziv ovog takmičenja – DEČJA Pesma Evrovizije. Nevin i iskren osmeh tokom celog nastupa nije nikog mogao da ostavi ravnodušnim, a pesma zaraznog ritma i refrena morala je na kraju da bude mnogo bolje plasirana.

A nama poslednje što ostaje je nada. Nada, da će naši mladi talenti imati priliku da se iduće godine u Holandiji predstave Evropi i svetu. Kao nekad…